(o knjizi Salmana Ruždija)
Danas sam pod utiskom ljubavi. Jedne nadljudske, mitske ljubavi, kako pisac o njoj govori. To je ljubav koja ne mora da se dokazuje, koja prevazilazi vernost. Ona postoji kao konstanta u životu dvoje ljudi, ma gde se oni nalazili, sa kim god bili, u dvadesetoj ili četrdesetoj godini. Bila je snažna od samog početka, ukrotila je prirodu dvoje buntovnika, na neko vreme. Usledio je dug period razdvojenosti tokom koga su ove dve lutalice očajno tražile svoju drugu polovinu u drugim, pogrešnim i nebitnim ljudima. Onda se ljubav vratila, kao isceliteljska ruka koju je proviđenje spustilo na telo smrtnog bolesnika (bukvalno tako). Donela je vreme životne radosti, kreativnosti, inspiracije, slave i uspeha, a sve to začinjeno dozom ludila, pričom o paralelnim svetovima, i na kraju, „spektakularnim“ zemljotresima.
Tlo pod njenim nogama se otvara i ona nestaje. Rock’n'Roll diva odlazi sa scene, napušta svoje obožavaoce širom sveta; kao i svog voljenog čoveka, muzičkog genija, uzgred budi rečeno, i svog ljubavnika Raia, koji će kasnije ispričati ovu čudesnu priču.
Neobična je perspektiva iz koje nam pisac govori o magičnoj ljubavi između ovo dvoje ljudi (ili bogova), a to je perspektiva trećeg. Njenog prijatelja iz detinjstva, kasnije tajnog ljubavnika, koji je jedini, izbliza mogao videti i donekle razumeti veličinu ove ljubavi. Priča počinje u živopisnom Bombaju, nastavlja se u maglovitom Londonu, a završava se, jednog hladnog zimskog dana u Njujorku.
„Muzika, ljubav, smrt. Trougao; možda večiti“ — Salman Ruždi
