Laura Restrepo je kolumbijska spisateljica, koja neobične priče i ekscentrične likove smešta u realne društvene okvire, stvarajući tako neodoljiv spoj stvarnosti i fantazije.

Dulce compañía (Slatko društvo, u izdanju Narodne knjige)
Radnja ovog romana odvija se u jednom siromašnom kraju Bogote. Među glavnim junacima nalaze se: jedan anđeo ili krajnje neobičan mladić, koji govori nekim nepoznatim jezikom, izuzetno je lep i zrači nekom umirujućom energijom; skeptična novinarka, koja se vrlo brzo upliće u događaje na potpuno neočekivan način; sujeverni stanovnici siromašne četvrti koji od anđela stvaraju kult. Svako poglavlje romana podeljeno je na dve nejednake celine. Veća pripada novinarki koja pretače u reči dinamične i pomalo čudnovate događaje. Druga, manja celina pripada anđelu, tj. njegovim ispovestima koje na mističan način diktira svojoj majci. On se u svakom poglavlju predstavlja drugačijim imenom, propovedajući tako o raznim više ili manje poznatim anđelima.
U ovom romanu nailazimo na svojevrstan moderan spoj religioznog i profanog, ili bolje reći igru budući da ljudsko odnosi prevagu (novinarka se zaljubljuje u anđela…). Sama spisateljica svoje delo naziva “setnom komedijom“, i kaže da za nju predstavlja neku vrstu nostalgičnog osvrta na izgubljenu religioznost i verovanja koja su je okruživala u detinjstvu.
Roman Slatko društvo dobio je meksičku nagradu Sor Juana Inez de la Cruz za najbolji ženski roman, kao i nagradu francuske kritike za najbolji strani roman objavljen u Francuskoj 1998. godine.

La novia oscura
(Roman nije preveden na srpski, a naslov bi glasio Tamna nevesta)
Protagonistkinja ovog romana je jedna neukrotiva i tvrdoglava devojčica, misteriozne prošlosti i porekla, koja izrasta u najlepšu i najpoželjniju prostitutku. Kao takva može sebi priuštiti luksuz da bira, zaljubi se, bude voljena i pobegne od svega. Radnja je smeštena u jednom malom gradiću na obali reke Magdalene (Kolumbija), u blizini prašume i američke naftne kompanije, koja je za lokalno stanovništvo osnovni izvor prihoda. La Katunga (La Catunga) je deo grada u kome se susreću prostitutke i naftaši (petroleros). Jedne pokreće posao i novac, druge telesna potreba i strast, ali rodi se tu i po neka ljubav. Nema ni malo vulgarnosti i neprijatnosti u takvim opisima, mada, zapaža se izvesna doza iracionalnosti. Stanovnici ovog gradića, koje priča prati, žive srećno. Raduju se svakom poslednjem petku u mesecu kada preplanuli naftaši sa platom u džepu, silaze u grad i zalaze u noćne barove Katunge. Jedno takvo nestabilno stanje društva neizbežno će pokleknuti pod pritiskom američkog kapitalizma, zapadnjačke logike i morala gde nema mesta za prodavačice ljubavi. One predstavljaju isuviše veliku slobodu za radnike rafinerije, ne obavezuju ih, te se tako oni ne boje da će bilo šta izgubiti, jer ništa ni ne poseduju. Kada bi imali svoj dom, suprugu, decu stvari bi bile drugačije, lakše za kontrolisanje. Tako i biva…

Lauru Restrepo sam nedavno otkrila po preporuci prijatelja. Pročitala sam samo dva njena romana, do sada, i sigurna sam da će se i ostali uskoro naći na mojoj listi pročitanih knjiga .
Slučajno naiđoh i na podatak da je Narodna knjiga izdala još jedan roman ove spisateljice – Delirijum.

(o knjizi Salmana Ruždija)

Danas sam pod utiskom ljubavi. Jedne nadljudske, mitske ljubavi, kako pisac o njoj govori. To je ljubav koja ne mora da se dokazuje, koja prevazilazi vernost. Ona postoji kao konstanta u životu dvoje ljudi, ma gde se oni nalazili, sa kim god bili, u dvadesetoj ili četrdesetoj godini. Bila je snažna od samog početka, ukrotila je prirodu dvoje buntovnika, na neko vreme. Usledio je dug period razdvojenosti tokom koga su ove dve lutalice očajno tražile svoju drugu polovinu u drugim, pogrešnim i nebitnim ljudima. Onda se ljubav vratila, kao isceliteljska ruka koju je proviđenje spustilo na telo smrtnog bolesnika (bukvalno tako). Donela je vreme životne radosti, kreativnosti, inspiracije, slave i uspeha, a sve to začinjeno dozom ludila, pričom o paralelnim svetovima, i na kraju, „spektakularnim“ zemljotresima.

Tlo pod njenim nogama se otvara i ona nestaje. Rock’n'Roll diva odlazi sa scene, napušta svoje obožavaoce širom sveta; kao i svog voljenog čoveka, muzičkog genija, uzgred budi rečeno, i svog ljubavnika Raia, koji će kasnije ispričati ovu čudesnu priču.

Neobična je perspektiva iz koje nam pisac govori o magičnoj ljubavi između ovo dvoje ljudi (ili bogova), a to je perspektiva trećeg. Njenog prijatelja iz detinjstva, kasnije tajnog ljubavnika, koji je jedini, izbliza mogao videti i donekle razumeti veličinu ove ljubavi. Priča počinje u živopisnom Bombaju, nastavlja se u maglovitom Londonu, a završava se, jednog hladnog zimskog dana u Njujorku.

„Muzika, ljubav, smrt. Trougao; možda večiti“ — Salman Ruždi

Jedna od uloga koje književnost igra u našim životima jeste podsticanje na razmišljanje. Ima ljudi (pisaca) koji svet posmatraju sa nešto više tačke gledišta i kroz svoja dela nam sugerišu na koju stranu da se osvrnemo, u kom pravcu da pogledamo da bismo zaista videli stvarnost koja nas okružuje u svojoj zastrašujućoj veličini. Jedna od takvih knjiga je, nesumnjivo, Farenhajt 451 (Rej Bredberi). Delo koje, iako napisano pre više od 50 godina, ne gubi na aktuelnosti, šta više, kako godine prolaze postaje sve popularnije.

Čitajući roman radnja mi je najpre delovala nezamislivo, brigadirska služba koja spaljuje knjige. Isto kao što je njima, protagonistima, daleka istorija svoje službe zvučala nemoguće, ljudi koji su gasili vatru. Međutim, kada sam stigla do personalizovanih TV programa i velikih ekrana na sva četiri zida sobe, stvari su mi postale jasnije. Pustite nas da mislimo za vas, da vam pružimo isprazan osećaj sreće i spokojstva, a sve što podstiče na razmišljanje, na kritiku i pobunu ostavite nama, da vam izbrišemo takve stvari iz glava. Kulminaciju dela, za mene, predstavlja piščev pogovor, gde nam on jasno stavlja do znanja da je opisani proces već počeo.

Svedoci smo skraćivanja i rezanja, prilagođavanja i svođenja na jednostavnije forme mnogih književnih dela. Ne treba decu opterećivati komplikovanim metaforama, jedan je od izgovora. Pustite ih onda neka metafore shvate bukvalno, razumeće ih kada za to dođe vreme, samo im nemojte davati izmenjenu i osakaćenu sliku književnosti. Ekranizacija književnih dela, takođe, predstavlja jedan vid napada na čitanje, slobodno shvatanje, uočavanje višeznačnosti u rečima i porukama. Sledi onaj često navođen primer (i ja sam ga jednom pročitala u nekim novinama) da će jedan prosečan srednjoškolac radije pogledati film Ana Karenjina ili Don Kihot, odnosno pronaći nešto o tome u nekim Prilozima nastavi književnosti, nego što će pročitati knjigu. Neki kažu da je bolje i tako, nego da pojedinci ostanu bez ikakve predstave o nekom značajnom delu. Po meni, književnost u školi ne služi ničemu ako ne uči decu da razmišljaju i stvaraju svoj kritički sud o svetu oko sebe. Zato mi se čini da bi Farenhajt 451, kao obavezna lektira, bio vrlo korisno štivo za generacije koje dolaze.