Hola Bruja

(o knjizi Salmana Ruždija)

Danas sam pod utiskom ljubavi. Jedne nadljudske, mitske ljubavi, kako pisac o njoj govori. To je ljubav koja ne mora da se dokazuje, koja prevazilazi vernost. Ona postoji kao konstanta u životu dvoje ljudi, ma gde se oni nalazili, sa kim god bili, u dvadesetoj ili četrdesetoj godini. Bila je snažna od samog početka, ukrotila je prirodu dvoje buntovnika, na neko vreme. Usledio je dug period razdvojenosti tokom koga su ove dve lutalice očajno tražile svoju drugu polovinu u drugim, pogrešnim i nebitnim ljudima. Onda se ljubav vratila, kao isceliteljska ruka koju je proviđenje spustilo na telo smrtnog bolesnika (bukvalno tako). Donela je vreme životne radosti, kreativnosti, inspiracije, slave i uspeha, a sve to začinjeno dozom ludila, pričom o paralelnim svetovima, i na kraju, „spektakularnim“ zemljotresima.

Tlo pod njenim nogama se otvara i ona nestaje. Rock’n'Roll diva odlazi sa scene, napušta svoje obožavaoce širom sveta; kao i svog voljenog čoveka, muzičkog genija, uzgred budi rečeno, i svog ljubavnika Raia, koji će kasnije ispričati ovu čudesnu priču.

Neobična je perspektiva iz koje nam pisac govori o magičnoj ljubavi između ovo dvoje ljudi (ili bogova), a to je perspektiva trećeg. Njenog prijatelja iz detinjstva, kasnije tajnog ljubavnika, koji je jedini, izbliza mogao videti i donekle razumeti veličinu ove ljubavi. Priča počinje u živopisnom Bombaju, nastavlja se u maglovitom Londonu, a završava se, jednog hladnog zimskog dana u Njujorku.

„Muzika, ljubav, smrt. Trougao; možda večiti“ — Salman Ruždi

Jedna od uloga koje književnost igra u našim životima jeste podsticanje na razmišljanje. Ima ljudi (pisaca) koji svet posmatraju sa nešto više tačke gledišta i kroz svoja dela nam sugerišu na koju stranu da se osvrnemo, u kom pravcu da pogledamo da bismo zaista videli stvarnost koja nas okružuje u svojoj zastrašujućoj veličini. Jedna od takvih knjiga je, nesumnjivo, Farenhajt 451 (Rej Bredberi). Delo koje, iako napisano pre više od 50 godina, ne gubi na aktuelnosti, šta više, kako godine prolaze postaje sve popularnije.

Čitajući roman radnja mi je najpre delovala nezamislivo, brigadirska služba koja spaljuje knjige. Isto kao što je njima, protagonistima, daleka istorija svoje službe zvučala nemoguće, ljudi koji su gasili vatru. Međutim, kada sam stigla do personalizovanih TV programa i velikih ekrana na sva četiri zida sobe, stvari su mi postale jasnije. Pustite nas da mislimo za vas, da vam pružimo isprazan osećaj sreće i spokojstva, a sve što podstiče na razmišljanje, na kritiku i pobunu ostavite nama, da vam izbrišemo takve stvari iz glava. Kulminaciju dela, za mene, predstavlja piščev pogovor, gde nam on jasno stavlja do znanja da je opisani proces već počeo.

Svedoci smo skraćivanja i rezanja, prilagođavanja i svođenja na jednostavnije forme mnogih književnih dela. Ne treba decu opterećivati komplikovanim metaforama, jedan je od izgovora. Pustite ih onda neka metafore shvate bukvalno, razumeće ih kada za to dođe vreme, samo im nemojte davati izmenjenu i osakaćenu sliku književnosti. Ekranizacija književnih dela, takođe, predstavlja jedan vid napada na čitanje, slobodno shvatanje, uočavanje višeznačnosti u rečima i porukama. Sledi onaj često navođen primer (i ja sam ga jednom pročitala u nekim novinama) da će jedan prosečan srednjoškolac radije pogledati film Ana Karenjina ili Don Kihot, odnosno pronaći nešto o tome u nekim Prilozima nastavi književnosti, nego što će pročitati knjigu. Neki kažu da je bolje i tako, nego da pojedinci ostanu bez ikakve predstave o nekom značajnom delu. Po meni, književnost u školi ne služi ničemu ako ne uči decu da razmišljaju i stvaraju svoj kritički sud o svetu oko sebe. Zato mi se čini da bi Farenhajt 451, kao obavezna lektira, bio vrlo korisno štivo za generacije koje dolaze.